Većina nas bi bez razmišljanja dala život za svoje dete.

Umrli bismo za njih!

Ali da li bismo živeli za njih?

Zaista ŽIVELI?!

Ostavili loše navike, pravili bolje izbore i odluke, bili im uzor, brinuli o sebi (fizički, psihički, zdravo se hranili…) kako bismo bili pored njih zaista dugo, zdravi i spremni da im se nađemo…

Deci nije potrebno da za njih umremo, potrebno je da za njih (sada i ovde) ŽIVIMO!

Nedavno sam napisala (tj. obradila) i otpevala šaljivu pesmu na ovu temu koju možeš pogledati ovde:

Pristala sam biću sve što hoće

Pristala sam biću sve što hoće
Evo predajem dušu detetu svome.
I ostaće samo kaplje znoja,
Posle ove igre kad me slome.

Kad me mirno slome.

Pristala sam biću sve što hoće.

MAMAMAMAMAMAMAMAMA
Samo se čuje mamamamama

Ručkove sam evo prestala da brojim,
A kad veš sav da složim?

Kad da složim?

Kol’ko spavam - tol’ko i postojim
Prijatelji bivši, prijatelji budući.
Prijatelji bivši - neko drugi upravlja životom mojim.

MAMAMAMAMAMAMAMAMA

Samo se čuje mamamamama

Obrada na muziku i text Pristao sam biću sve što hoće (Bijelo dugme)

Vokali: Doris @carobno.odrastanje

O ovoj temi bi se moglo još nadugačko i naširoko pisati, sagledavati iz više uglova, ali ja želim ovim putem da sa vama podelim zašto nije dobro podrediti život deci (predati se, raditi sve za i umesto njih…), a da ne shvatite ove termine na pogrešan način.

Naravno da svi želimo najbolje svojoj deci, ali preterivanje u tome ponekad može imati i neželjene posledice kao što su:

1. Nedostatak samostalnosti:

Ako deca odrastaju pod potpunom kontrolom roditelja, može im nedostajati prilika za razvoj samostalnosti.

2. Gubitak individualnosti:

Kada se deca podvrgnu strogim očekivanjima roditelja, mogu izgubiti osećaj svoje individualnosti i autentičnosti, kao i osećaj slobode i da istražuju sopstvene interese i razvijaju svoj identitet…

3. Nedostatak sposobnosti rešavanja problema:

Kada se deca suoče sa životnim izazovima pod potpunom kontrolom roditelja, može im faliti prilika da razvijaju sopstvene veštine rešavanja problema i donošenja odluka.

4. Nemogućnost suočavanja sa neuspesima:

Deca koja su odrasla u okruženju gde su im roditelji potpuno kontrolisali život možda nemaju iskustva suočavanja sa neuspesima i teže se nose sa takvim situacijama.

5. Prisilno usmeravanje:

Prekomerno usmeravanje deteta u određenom pravcu može ograničiti razvoj njegovih prirodnih talenata i interesa. Deca treba da imaju mogućnost da istraže različite oblasti i pronađu sebe i svoju strast.

6. Nedostatak samopouzdanja:

Kada deca nisu u mogućnosti donositi odluke ili preuzimati odgovornost za svoje postupke, to može dovesti do nedostatka samopouzdanja.

Važno je pronaći balans. Roditelji treba da pruže smernice, podršku, pažnju, ljubav, ali istovremeno da omoguće deci da razvijaju svoju individualnost, samostalnost i sposobnost suočavanja sa životnim izazovima.